На ниској панонској планини, у историји познатој под више имена – Mons Pinguis, Mons Almus, Alma Mons или Фрушка гора, која се простире између реке Саве и Дунава, од тридест пет  манастира, изграђених у изванредном природном окружењу, сачувано је само петнаест.То су српске православне монашке заједнице у манастирима: Крушедол, Петковица, Раковац, Велика Ремета, Дивша, Ново Хопово, Старо Хопово, Нови Јазак, Мала Ремета, Гргетег, Беочин, Привина Глава, Шишатовац, Кувеждин и Врдник – Раваница. Према историјским подацима, ове монашке заједнице, постоје од првих деценија 16. века, док се према легенди њихово оснивање везује за 12,13,14. и 15. век. Манастири су концентрисани на простору дугом 50 и широком 10 км. Током пет векова постојања били су носиоци духовног и политичког живота српског народа. Основани у време великих ратова и сеоба, фрушкогорски манастири су постали седишта, у којима је, по угледу на српску династију Немањића, брижљиво негован култ последњих српских деспота Бранковића. За разумевање духовног живота фрушкогорских манастира од једнаке је важности и неговање култова појединих светитеља око чијих моштију се окупљају ходочасници и задужбинари. Прилози ходочасника и развијени ктиторски обичаји код Срба били су у служби узвишених осећања, која су покретала градњу, украшавање и опремање манастира. У културној баштини Србије, јединствена целина фрушкогорских манастира, значајна је за верско, политичко и културно биће српског народа.