МАНАСТИР ЈАЗАК

Комплекс манастира Јазак смештен је на заравни, на крају уске долине око потока Ровача, иза насеља Јазачки Прњавор, у којем су некада живели кметови који су доносили приход манастиру. Данас је то женски манастир. Невелики остаци првобитног манастира Стари Јазак удаљени су око два километра северно и тешко су приступачни. Манастирска целина састоји се од цркве, конака са северне, јужне и западне стране и зида који затвара комплекс са источне стране. Црква је посвећена Силаску светог Духа (св.Тројица). Првобитни манастир Јазак настао је крајем XV или почетком XVI века и био је високо цењен, јер су у њему чуване мошти последњег владара династије Немањића, цара Уроша. Управо такав значај манастира условио је, у XVIII веку, померање и градњу новог манастира, који је затим напуштен, као последица Уредбе о редукцији манастира 1773. године. Нови манастир почео је да се формира 1736. године, изградњом цркве, те западног и северног конака. Комплекс је настајао постепено, захваљујући прилозима богатих грађана и сталном ангажовању митрополита и старешина манастира, који су пожуривали градњу. Након изградње, црква и конаци неколико пута су поправљани, а после Другог светског рата уследила је велика обнова, која се одвијала у неколико фаза.
Основа цркве конципирана је као развијени уписани крст у комбинацији са триконхосом, и припратом повезаном са три отвора са наосом. Испред припрате је, нешто касније након освећења цркве, дозидан високи, масивни звоник на квадратној основи. Куполну конструкцију цркве носе стубови осмоугаоног пресека. Олтарска апсида је ширине размака између стубова, а проскомидија и ђаконикон су формирани као нише. Спољна архитектура цркве је знатно богатија и декоративнија од ентеријера. Зидови су полихромни, у редовима камена и опеке, са каменим подеоним венцем високо постављеним, изнад нивоа првог реда прозора. Изнад тих прозора изведене су троструко профилисане полукружне архиволте. Изнад подеоног венца изведен је низ слепих аркада широких лукова, који се ослањају на пиластре. Профилација аркада је различита, на некима је двостепена, а ни размаци међу њима нису истих ширина. Испод кровног венца је фриз плитких аркадица од камена, који својим правилним ритмом, донекле обједињује доње елементе у целину. Прозорски отвори нису равномерно распоређени, имају глатке камене оквире са равном надпрозорном гредом. Бочне апсиде, као и олтарска, подигнуте су на исту висину као и зидови цркве. На укрштању кровова наоса и певница постављено је осмострано постоље, украшено слепим аркадама и профилисаним поткровним венцем. На ту структуру је постављен десетострани тамбур велике висине, украшен у две зоне. У доњој зони, на свакој страни тамбура налазе се уски, високи прозори у двостепеним нишама. Подеони венац је затим постављен на око две трећине висине тамбура и испод њега су, на свакој страници формиране по две слепе аркадице. Испод куполне капе поновљен је профилисани венац, а испод њега по једна слепа ниша, опет на свакој страници. Кров цркве је некада био покривен шиндром, а данас је покривен бибер црепом. Куполна капа је веома разуђена, са широким “јастуком”, изнад којег је постављена висока лантерна. 
Архитектура звоника потпуно одступа од обликовања цркве и нема елемената који би их могао композиционо повезати. Пењање у звоник одвија се из припрате, јер је он постављен на ступце и северни зид, који формирају улазни портик. На првом спрату је, по узору на средњовековне примере, била капела, која данас није у функцији. Профилација подеоних венаца је вишеслојна, једноставна и равна. 
Поједини истраживачи делимично повезују решење цркве манастира Јаска са шемом по којој је рађена црква манастира Ново Хопово. Унутрашњи простор манастира је велики, тако да између цркве и конака постоји довољан размак да се црква сагледа у целини, што код многих фрушкогорских манастира није случај. 
Конаци су грађени постепено и разликују се по техници зидања. Западно и северно крило, завршено у висини црквене апсиде, грађени су паралелно са црквом у опеци, а јужно крило је започето након изградње цркве, 1761. Године. Зидано је у комбинацији опеке и грубо тесаног камена. Сва три крила имају у приземљу трем са аркадама и крстасто засведеним пољима. Улаз у манастир је постављен у приземљу јужног конака и обрађен је у камену. Портал је решен као скоро квадратна зидна камена површина у коју је уписан широки лук. Архиволта лука је украшена равномерно клесаним розетама. Споља су зидови свих конака, судећи по јужном крилу, били једноставних, глатких површина, са низовима правоугаоних прозора у приземљу и на спрату, постављених у вертикалним осовинама.
Барокни мобилијар постепено је урађен, а у зависности од могућности дародавца, ктитора и манастирског братства. Иконостас је постављен 1759. Док је иконе насликао Димитрије Бачевић са сарадницима тек 1769. Године, како је и записано испод престоне иконе Христа. Репрезентативан значај престоним иконама дат је богатством детаља, изузетном позлатом на позадини слика и изварендним дуборезом на царским дверима. Испод престоних икона у соклу су мале иконе са ликовима стојећих фигура светитеља из породице Немањића и Бранковића, српских светитеља и владара -  редак пример иконографског решења ове зоне иконостаса. Трон цара Уроша довршен је 1776, Богородичин трон 1779, а Архијерејски 1784. Богородичину икону за трон сликао је Теодор Крачун а икону на архијерејском трону Григорије Давидовић Обшић. Икону цара Уроша на истом трону насликао је Андреј Салтист, сарадник и пријатељ новосадских дрворезбара браће Марковић.