МАНАСТИР КРУШЕДОЛ

Манастир Крушедол, са црквом посвећеном Благовештењу Богородице, налази се у долини, између некадашњег манастирског прњавора и села Крушедол. То је затворена целина са црквом у средини, конацима са све четири стране и економским делом који се налази непосредно уз манастир са југоисточне стране.Вредности сачуване у овој монашкој заједници су бројне, од архитектуре грађевина, преко фреско сликарства, иконостаса и гробница угледних историјских личности, до значајне музејске збирке. За разлику од многих других фрушкогорских манастира чији је постанак обавијен легендом, оснивање и живот Крушедола, познати су и већим делом документовани. Породица српских деспота Бранковића, која је након турских освајања простора до Саве и Дунава живела у Угарској, основала је манастир Крушедол (1509 -1516) као своју задужбину са црквом гробне намене. Ктитор манастира био је владика Максим Бранковић (пре замонашења –деспот Ђорђе), уз помоћ својих заштитника, посебно војводе Ђорђа Јована Басарабе. У овој меморијалној грађевини биле су похрањене мошти оних чланова породице Бранковић који су својим животом, дубоко одани хришћанској вери, заслужили ореол светитеља. То су свети Стефан Слепи, свети Јован, света Мајка Ангелина и њен син, владика Максим. Култ последњих српских деспота учинио је да манастир Крушедол добије и до данас сачува највиши ранг међу фрушкогорским манастирима. Нажалост, мошти светитеља уништене су 1716. године, када су се Турци повлачили испред аустријске војске и притом похарали многа насеља и монашке заједнице. У манастиру су сахрањени патријарх Арсеније III Чарнојевић, гроф Георгије Бранковић, војвода Стеван Шупљикац, пуковник Атанасије Рашковић, књегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић.
Црква је подигнута у духу позновизантијске архитектуре, али није у потпуности сачувала првобитан изглед. Основа храма је у облику триконхоса, олтарске и певничке апсиде су полукружне, споља и изнутра, засведене полукалотама. Сводови наоса су полуобличасти. Четири снажна ступца, четвороугаоног пресека и сада зарубљених ивица носе широке полукружне лукове на којима почива кубе. Прелаз у кружну основу тамбура изведен је пандантифима. Кубе је са профилним прстеном, кружно изнутра и осмострано споља са осам прозора. Припрата је одвојена од наоса, са њим је повезана великим лучним отвором који је накнадно проширен после 1756. године, јер је нови живопис у то доба оштећен и пресечен. Припрата је једноставна, са полуобличастим сводом, равним зидним површинама, два прозора и улазом са запада. Спољне зидне површине су једноставно обрађене, равно малтерисане са ниском соклом. Фриз је уоквирен профилисаним потфризним и кровним венцем, а орнаментисан тананом врежом бидермајерске стилизације.Двосливни кровни покривач је од лима, а кубе је са лантерном на врху. 
Године 1745. дозидан је данашњи високи трем испред улаза, који носе два широка ступца на угловима и полукружни лук великог распона. Извесни декоративни додаци су из доба класицизма. Прозори и улаз украшени су каменим оквирима пластичне обраде, са комбинованим биљним и геометријским мотивима. 
Барокни звоник одвојен је од цркве, квадратног је пресека и повезан са западним делом конака, Спољна и унутрашња четвороспратна подела наглашена је профилисаним кордонским венцима. Кров је под пирамидалним покривачем од лима, а на средини се уздиже четворострана лантерна.
Конаци окружују манастир са све четири стране. Делом су спратни, делимично приземни, на уздигнутом подруму. Грађени су солидно и чврсто, од опеке и малтера, масивних зидова, крстастих и полуобличастих сводова. 
Манастирска црква је осликана фрескама: припрата 1543. а наос, кубе и олтарска апсида 1545-46. за време игумана Јоаникија. Спољна, западна фасада осликана је сценама Страшног суда половином XVII века. Након обнове цркве, почетком XVIII века, поново је осликана зидним сликама у уљу. Припрату и олтар осликао је Јов Василијевић 1750-51. године уз помоћ домаћих сликара Василија Остојића, Јоакима Марковића, Теодора Стефанова Гологлавца и Амвосија Јанковића. Наос је осликан 1756. године, а сликар је био Стефан Тенецки са сарадницима.
Мобилијар је настао током пет векова постојања. Иконостас носи иконе од XVI до XIXвека а најстарија икона Деизис, датирана је у 1512. годину. Распеће са пратећим иконама и Недремано око насликане су 1653, када је урађен највећи део дуборезне пластике. Престоне иконе рад су Јова Василијевића из 1745-50. године, а иконе у соклу су са почетка XIX века. Певнице су настале око 1745. Тронови за мошти Светих Бранковића су из 1759. године, а архијерејски трон приложио је и осликао Димитрије Бачевић 1765. 
Манастир Крушедол својим архитектонским и историјским вредностима, вишеслојним сликарством, богатом ризницом и библиотеком представља најдрагоценији комплекс који сведочи о култури и духовности српског народа на овим просторима. 


ПРОЈЕКАТ ОБНОВЕ РИЗНИЦЕ МАНАСТИРА КРУШЕДОЛА