МАНАСТИР ВРДНИК РАВАНИЦА

Недалеко од пута који иде по гребену Фрушке горе, на јужној падини, налази се насеље Врдник, познато по термално-минералним изворима воде, које се формирало око старог српског православног манастира Врдника, са црквом посвећеном Вазнесењу Христовом. Целина се састоји од цркве у средини и конака који са три стране обухватају комплекс, а са источне стране постављен је зид са високом улазном капијом. Историја не познаје првог ктитора манастира, већ се везује за извесног Серафима, који је био митрополит сремски у периоду пре турских освајања. Извор, односно турски попис, први пут помиње постојање манастира у близини вароши Врдник 1566 –67. године. Даље постојање се може повремено пратити све до 1697 . године, када су се у овај манастир сместили избегли монаси из манастира Раванице код Ћуприје, који су се враћали из Сентандреје. Као највећу вредност са собом су носили и чували мошти светог кнеза Лазара Хребељановића и манастирску ризницу. С обзиром на ту чврсту везу која је успостављена између две монашке заједнице, манастир се од тада назива Раваница или Сремска Раваница, али и Врдник. Првобитна црква је променила посвећење од светог Јована на Вазнесење Христово, а култ кнеза Лазара проширио се веома брзо међу српским народом, на простору изнад Саве и Дунава. Све већи број ходочасника учинио је да се од средине XVIII века траже дозволе и средства за градњу нове, веће цркве. Услови су се стекли тек 1801. године за време митрополита Стефана Стратимировића и нова црква, грађена десет година, освећена је 1811. године. Стара црква је уклоњена, само је једним каменим крстом обележено место где се налазила часна трпеза. Црква је, затим, у неколико наврата, поправљана и обнављана. Мошти светог кнеза Лазара су из манастира склањане неколико пута, последњи пут за време Другог светског рата, од када више никада нису биле у поседу Сремске Раванице. Свечани пренос моштију из Саборне цркве у Београду, где су се дуго налазиле, обављен је 1990. године, у првобитну гробну цркву манастира моравске Раванице, а обухватио је и свечану посету, као и краће задржавање у манастиру Врдник. 
Манастирска црква је изразито великих димензија, које нису усклађене са унутрашњим простором манастирског комплекса. Основа је једнобродна са полукружном апсидом и правоугаоним певницама, са северне и јужне стране. Улази у северном и јужном зиду су отворени у првом западном травеју. Бочни зидови су у унутрашњости раздељени пиластрима на које се ослањају попречни луци, између којих су травеји. Испред наоса налази се припрата са хорском галеријом, са два ступца одвојена од брода. На западном прочељу, у средини, налази се масиван троспратни звоник, квадратне основе, ослоњен на јаке ступце у приземљу. У доњој зони, до висине крова цркве потпуно је уклопљен у корпус грађевине. Косине крова маскиране су плитким конкавним забатним зидићима са обе стране звоника. Зидови су споља разуђени применом удвојених пиластара са јонским капителима изнад приземне зоне. Целом површином зидова, па и преко пиластара пролазе јако усечене хоризонталне спојнице, што асоцира на рустичну обраду. У пољима између њих налазе се прозори са парапетима који су обогаћени овалним картушима и профилисаним конзолама. Необично је решен спој кровова певница и подужног брода. Како су зидови певница исте висине као и обимни зидови, њихове кровне равни се сустичу у слемену, где је направљено место за непосредно израстање уског, релативно ниског, полигоналног тамбура, са сложеном капом кубета. Звоничка капа потпуно је у нескладу са покривачем кубета. Обликовање црквене грађевине је једноставно и робустно, а украсни елементи су из класицистичког репертоара. 
Зграде конака су једноставно конципиране, са тремовима у приземљу испред јужног конака и севереног, који се завршава у равни црквене апсиде. Импозантна је просторија манастирске трпезарије са сферним сводовима и рукавцима прозора.
У старој цркви иконостас је радио Станоје Поповић 1743. године. Након изградње данашње цркве постављен је нови мобилијар: иконостас, певнице, тронови и столови, а завршени су од 1809. до 1853. године. Иконостас је дуборезао Марко Вујатовић и завршио поставку 1814, док је иконе сликао Димитрије Аврамовић 1851-1853. године. 
Манастир Врдник је један од најпосећенијих манастира на Фрушкој гори јер се налази у насељу. Као споменик  културе изузетне вредности, истовремено је и привлачна туристичка дестинација.