СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

Сремски Карловци, историјски град на десној обали Дунава, окружен виноградарским пејзажем, поседује урбанистичке, архитектонско-стилске и културно-историјске вредности. Градско језгро Сремских Карловаца настало је као резултат развоја града током 18, 19. и почетком 20. века. Насеље, које свој континуитет развија од неолита, своју богату историју дугује изванредном географском положају и особинама тла. Плодно тло на падинама Фрушке горе већ је у римском периоду коришћено за гајење винове лозе, а подножје планине је плодна ораница, што је захтевало и омогућило развој пољопривреде и занатства. Положај на Дунаву и близина великих центара средње Европе, Беча и Будимпеште, омогућавали су развој трговине. Најстарији сачувани објекти из градског језгра потичу са прелаза из 17. у 18. век, из времена турске доминације. Спонтано формирање урбане матрице у 18. веку ослањало се на старију основу, што потврђују историјски извори и археолошка открића. Током времена, Карловци постају највећа српска варошица у Подунављу и центар културног, просветног и духовног живота Срба у Угарској,
Повлачење Турака и успостављање Карловачке митрополије дају значај Карловцима у политичком животу и отварају процес културно-просветног развоја. Од 1713. године, са премештањем седишта митрополије у Карловце, градитељску активност одликује жив и динамичан развој. Са повећањем политичког значаја и улоге Сремских Карловаца јавља се и потреба за изградњом јавних објеката који одговарају новоустановљеним функцијама. Континуитет градитељском замаху обезбеђују умни и амбициозни карловачки митриполити, као и богати трговци и занатлије, чијим ангажовањем ће до половине 18. века град добити своју основну урбанистичку физиономију, која ће се коначно дефинисати у последњој деценији 19. и почетком 20. века, а која је добрим делом и до данас сачувана.